Definicija i faktori nastanka umora
Ne postoji jednoznačna definicija umora, pa se za pojam umora vezuju različita značenja: fizičko, kao što je umor izazvan teškim i dugotrajnim fizičkim radom, neurobiološko (biološki ritmovi spavanja i budnosti) ili mentalno/psihološko značenje u smislu nedostatka energije da se nešto uradi ili subjektivni osećaj otpora da se nastavi s određenom aktivnošću.
Termini umor, zamor ili pospanost često se naizmenično koriste, mada se, strogo gledano, značenje ovih termina ne podudara u potpunosti.
Pospanost se definiše kao neurobiološka potreba za snom, koja je rezultat fiziologije i nagona za spavanjem.
Dakle, pospanost je nagon za spavanjem, dok je umor signal telu da bi trebalo prekinuti s obavljanjem određene aktivnosti, bez obzira na to da li je u pitanju fizička ili mentalna aktivnost.
Iako uzroci pospanosti i umora mogu biti različiti, njihovi efekti su isti, a to je umanjenje mentalnih i fizičkih kapaciteta čoveka.
Umor se javlja iz puno razloga. Ranije se umor direktno, gotovo isključivo, dovodio u vezu s vremenom provedenim u određenom zadatku, kao što je vreme provedeno u vožnji. Naravno, i danas se to prepoznaje kao jedan od najvažnijih uzroka za pojavu umora, ali su u istraživanjima umora identifikovani i drugi, isto tako važni faktori.
Opšti faktori koji uzrokuju pojavu umora jesu:
- nedostatak sna,
- loš kvalitet spavanja i
- potreba za spavanjem uzrokovana unutrašnjim biološkim satom.
Na prvom mestu je nedostatak sna, koji može biti hroničan ili akutni.
Hroničan nedostatak sna javlja se kao posledica nedovoljnog spavanja tokom dužeg perioda. U proseku, odraslom čoveku je potrebno osam sati spavanja u jednom 24-časovnom ciklusu. Pored količine, odnosno vremena provedenog u spavanju, od velike je važnosti i kvalitet spavanja. Ukoliko se tokom spavanja osoba često budi, ovo takođe, kao i premalo spavanja, dovodi do hroničnog nedostatka sna.
Na kvalitet spavanja utiču i poremećaji spavanja, kao što su apnea (privremeni prekid disanja tokom sna) i narkolepsija (tendencija iznenadnog padanja u san), ali i sekundarni efekti hroničnih oboljenja i/ili lekova, kao i spoljni faktori (na primer, buka ili okolina nepodobna za spavanje).
Akutni nedostatak sna takođe je uzrokovan nedovoljnim spavanjem, ali se ovde, za razliku od hroničnog nedostatka, radi o nedostatku sna posle jedne loše prospavane noći.
Umor ili pospanost može nastati i u slučajevima kada se ne radi o nedostatku spavanja, i ova vrsta umora je povezana s dnevnim bioritmom spavanja i budnosti. Cirkadijalni ritam predstavlja unutrašnji biološki sat koji koordinira fiziološke prioritete dnevnih aktivnosti, uključujući spavanje, telesnu temperaturu, varenje i druge funkcije.
Ovaj prirodni ritam uzrokuje veću ljudsku potrebu za snom u određenom vremenu u okviru 24-časovnog ciklusa. Najčešći i najduži period je rano ujutru, između ponoći i šest sati ujutru, i nešto kraći period s nešto slabijom potrebom za spavanjem, između 14 i 16 časova posle podne. U ovim periodima javlja se prirodna potreba za spavanjem, i ako u tom trenutku potreba za spavanjem ne može da bude zadovoljena, javlja se osećaj pospanosti.
Starost, telesna kondicija, upotreba alkohola, spoljni faktori kao što su temperatura, buka, vibracije, kao i rutiniranost u obavljanju određenih zadataka takođe su faktori koji imaju indirektan uticaj na pojavu umora.
Osim ovih opštih faktora, suviše dugo vreme provedeno za volanom (tzv. vreme provedeno na zadatku) može povećati umor vozača, posebno ukoliko vozač ne pravi dovoljno pauza. Produženo vreme provedeno u vožnji, kao i situacije monotone vožnje, neizostavno dovode do fizičkog i mentalnog umora.
Povezane teme:
Uticaj umora na ponašanje vozača
Uloga umora u saobraćajnim nezgodama